ISTINA U SLIKARSTVU

Istina u slikarstvuISTINA U SLIKARSTVU
Žak Derida
2001, ćirilica, broširano, 390 str., 20 cm

Delo jednog od vodećih francuskih filosofa danas, u četiri navrata, sa različitih aspekata, na način svojstven autoru, nastoji da osvetli smisao zahteva za uspostavljanjem istine na slici, istine u slikarstvu.

Više informacija: ISTINA U SLIKARSTVU

9 Responses to ISTINA U SLIKARSTVU

  1. ikjasen kaže:

    Жак Дерида (15. јул 1930 – 8. октобар 2004), је био француски филозоф, одговоран за настанак деконструктивизма и једна од фигура лидер постмодернистичког покрета.

    Уз Дериду се пре свега везује појам деконструкције метафизике. Он сматра да је чињеница да се после предсократоваца у филозофији и у свету све битно објашњавало метафизиком, што је довело до заборава бића. У делу О граматологији (дисциплини која не постоји али коју он прокламује) Дерида се враћа не само до предсократоваца него и до самих почетака људског споразумевања. Постмодернистичка филозофска мисао покушава ићи много даље од модерне, разоткривајући нестабилност и апорије у традицији западне филозофске мисли, почев од Декарта па све до данашњице. Те апорије су често везане за онто-теологију, термин који је дао Хајдигер једној форми филозофске мисли о »ономе истинском« која се састоји, на крају крајева од концепта постојања »Бога«.

  2. ikjasen kaže:

    Žak Derida (Jacques Derrida), 15.7.1930–8.10.2004, francuski filozof.

    Kao mali, veoma je voleo i igrao fudbal i želeo da postane profesionalni fudbaler. Najpoznatiji je po sistemu dekonstrukcije – filozofske doktrine koja predstavlja sistem analize i kritike koja vodi ka razotkrivanju razlika izmedu strukture i osnove znacenja subjekta. Javlja se u mnogim disciplinama a prvenstveno u lingvistici, književnosti, umetnosti. Dekonstrukcija se prvi put pojavljuje u književnosti a sistem je razvio Derida u svojim dekonstrukcijskim analizama zapadnih filozofa. U svojim analizama pokazuje kako se književno delo ne može posmatrati samo kao delo jednog pisca nego kao rezultat konflikata unutar jedne kulturne sredine ili mišljenja. Dekonstrucijska dela u svom obliku prikazuju više mišljenja i znacenja u jednom trenutku koja su cesto u uzajamnom konfliktu suprotnosti. Dekonstrukcijom se mogu otkriti i videti koja mišljenja i suprotnosti su bili zapostavljeni u delu koje je nastalo tradicionalnom metodom stvaranja.

    Osnovna osobina ovog sistema analize jeste da uporeduje binarne suprotnosti (npr. muškost i ženskost) te da umesto opisivanja njihove stroge kategorizacije prikaže koliko su takve suprotnosti suštinski izmešane i koliko je nemoguce da se

    u potpunosti razdvoje. Cilj je da se prikaže da kategorije i kategorizacije ne postoje u apsolutnim i strogim znacenjima.

    Njegovo obimno delo imalo je znacajan uticaj na književnu teoriju i filozofiju. Bio je profesor na Sorboni, na École Normale Supérieure. Držao je predavanja i na Univerzitetu Džon Hopkins, Jejlu, Njujorškom univerzitetu itd.. Dobio je pocasne doktorate na Kembridžu, Kolambija univerzitetu, Univerzitetu u Eseksu, Luvenu itd. Radio je i na École des Hautes Études en Sciences Sociales u Parizu. Bio je jedan od osnivaca Collège international de philosophie (CIPH), institucije zamišljene tako da bude mesto za filozofska istraživanja koja se ne bi mogla raditi na drugim mestima. Bio je prvi predsednik tog Instituta. Kao professor je radio i na Kalifornijskom univerzitetu. Žestoka osporavanja njegovog rada dolazila su uglavnom iz analiticke filozofije. Takode, neki drugi kriticari tvrde da je dekonstrukcija nihilisticka i da je Deridino pisanje pokušaj rušenja etickih i intelektualnih normi, a dekonstruktivisticki pristup negacija mogucnosti znanja i smisla, mešavina ekstremnog skepticizma i nihilizma.

    Bio je politicki angažovan.

  3. ikjasen kaže:

    Naslov knjige „Istina u slikarstvu“ pozajmljen je od Pola Sezana. Cinjenica da je ovo rekao ili napisao jedan slikar dala je Deridi povoda da se upusti u neobicne visesmislenosti koje ova izjava u sebi skriva. Ona stavlja u pokret cjelokupnu zapadnu umjetnost i filosofski diskurs o njoj, kao i moguce slicnosti i razlike izmedju pikturalnosti i literarnosti…

  4. ikjasen kaže:

    Žak Derida citat: „Činm sve šta je po mom mišljenju moguće ili prihvatljivo da pobegnem iz ove klopke.“

  5. ikjasen kaže:

    Valerio Adami , jedan od slikara o kojem Žak Derida piše u svom delu Istina oslikarstvu, pogotovo o njegovom načinu korišćenja okvira.

  6. ikjasen kaže:

    Žak Derida: ŠTA JE DEKONSTRUKCIJA?
    u: Zlatna greda, list za književnost, umetnost, kulturu i mišljenje, broj 37, godina IV, 2004, str.52, izdavač: Društvo književnika Vojvodine, Novi Sad.

    (Reč je o Deridinom usmenom odgovoru na pitanje iz naslova, datom u toku jednog razgovora koji je snmimljen 30. juna 1992. g. Sam razgovor nije u celosti objavljen, ali se deo s odgovorom na bez sumnje važno pitanje ’’Šta je dekonstrukcija?’’ pojavio u Monde-u od 12. oktobra 2004. čijih desetak strana je bilo posvećeno Deridioj smrti.)

    Taj termin dekonstrukcija ne bi trebalo shvatiti u smislu poništenja ili destrukcije nešega, nego u smislu istraživanja sedimentiranih struktura koje oblikuju diskurzivni sklop, tu filozofsku diskurzivnost unutar koje mislimo. To je nešto što prolazi kroz jezik, kroz zapadnu kulturu i ukupnost onoga što definiše našu pripadnost samoj istoriji filozofije.
    Reč dekonstrukcija je i ranije postojala u francuskom jeziku, samo što je njena upotreba bila veoma retka. Meni je ona, najpre, poslužila za prevođenje nekih reči :::: jedne koja dolazi od Hajdegera da bi govorila o destrukciji i druge koja dolazi od Frojda da bi govorila o disocijaciji. Ali, naravno, ja sam odmah pokušao i da naznačim, pod tom istom rečju, u čemu ono što ja zovem dekonstrukcijom ipak nije ni hajdegerovsko ni frojdovsko. Posvetio sam ne mali broj radova kako bih ukazao na izvestan dug spram Frojda i Hajdegera i, u isti mah, na izvesno skretanje toga što sam nazvao dekonstrukcijom.
    Dakle, ja ne bih mogao da objasnim šta je, za mene, dekonstrukcija, a da pri tom ne rekontekstualizujem neke stvari. Naime, s tom rečju ja sam se angažovao oko vlastitih zadataka upravo u trenutku u kojem je strukturalizam bio nadmoćan. Zato je dekonstrukcija, ujedno, morala biti određeno zauzimanje pozicije spram strukturalizma. S druge strane, reč je o trenutku u kojem su nauke o jeziku, pozivanje na lingvistiku i iskaz ’’sve je jezik’’ bili dominantni.
    U tim godinama, govorim o šezdesetim, dekonstrukcija je počela da se konstituiše kao… neću reći anti-strukturalizam, ali, u svakom slučaju, kao nešto razgraničeno od strukturalizma i nešto što, ujedno, osporava autoritet jezika.
    Eto zašto sam uvek začuđen i ozlovoljen kad se suočim s tako čestim poistovećenjem dekonstrukcije s jednim – kako bih rekao? – ’’omnilingvisticizmom’’, ’’panlingvisticizmom’’ ili ’’pantekstualizmom’’. Dekonstrukcija počinje od nečega upravo suprotnog! U stvari, ja sam započeo s osporavanjem autoriteta lingvistike, jezika i logocentrizma. Pa ukoliko je , po meni, sve počelo i nastavilo se putem osporavanja lingvističke reference, merodavnost govora i ’’logocentrizma’’ – te reči koju sam ponavljao do iznemoglosti – kako je onda moguće da se dekonstrukcija, tako često, osuđuje kao misao za koju postoji samo govor ili tekst u užem smislu, ali ne i stvarnost? Očigledno, to je nepopravljivi besmisao.
    Ja nisam odbacio reč dekonstrukcija pošto je ona implicirala nužnost pamćenja, ponovnog vezivanja, pa i sećanja na istoriju filozofije unutar koje opstajemo, a da i ne pomišljamo da iz nje izađemo. Uostalom, veoma sam rano počeo da pravim razliku između zatvorenosti i kraja. Reč je o žigosanju zatvorenosti istorije, ne i metafizike u celini, jer nikada nisam verovao da postoji jedna metafizika; što je, takođe, česta predrasuda… Naime, ideja da postoji jedna metafizika samo je jedna metafizička predrasuda. Postoji jedna istorija i lomovi u njenoj metafizici. Govoriti o njenoj zatvorenosti ne znači tvrditi da je ona dovršena.
    Dakle, dekonstrukcija, ili dekonstruktivno iskustvo smešta se negde između zatvorenosti i kraja, u prostor ponovne potvrde filozofskog, upravo kroz otvaranje same upitnosti nad samom filozofijom. S te tačke gledišta, dekonstrukcija nije tek još jedna filozofija, niti je skup nekakvih teza, niti, pak, pitanje o biću u hajdegerovskom smislu… Na izvestan način, ona nije ništa. Ona ne može da bude nikakva disciplina ili metoda. A nju, često, predstavljaju kao metodu, ili je preobražavaju u metodu, sa skupom pravila, procedura koje se mogu naučiti…
    A ipak, ona niej tehnika, sa svojim normamam i procedurama. Naravno, moguće su pravilnosti u načinu postavljanja pitanja dekonstruktivnog tipa. S te tačke gledišta, ja verujem da to može da otvori prostor za obučavanje, da može da uvede efekat discipline itd. Ali, u samom svom načelu, dekonstrukcija nije metoda. Ja sam i sam pokušao da se upitam šta bi mogal biti metoda, u grčkom ili kartezijanskom smislu, u hegelijanskom smislu. No, dekonstrukcija ipak nije metodologija, nije primena pravila.
    Ako bih hteo da dam jedan ekonomski, eliptičan opis dekonstrukcije, onda bih rekao da je to misao porekla i granice samog pitanja ’’šta je…?’’, pitanja koje dominira nad čitavom istorijom filozofije. Uvek kada pokušavamo da mislimo mogućnost tog ’’šta je…?’’, kada pokušavamo da postavimo pitanje o formi samog pitanja, ili da se interesujemo za nužnosti govora u nekom jeziku, nekoj tradiciji itd., ono što se u tim trenucima čini može biti na raspolaganju pitanju ’’šta je…?’’ samo do izvesne tačke.
    I to je, upravo, osobenost dekonstrukcije! Zaista, ona je upitanost nad svim što je nešto više od upitnosti. Eto zašto se ja sve vreme ustežem da upotrebljavam tu reč. Koja se odnosi na sve ono što je pitanje ’’šta je…?’’ nalagalo u istoriji Zapada i u zapadnoj filozofiji, od Platona do Hajdegera. S te tačke gledišta mi, zaista, više nemamo pravo da od dekonstrukcije tražimo da odgovori na pitanje ’’šta je ona?’’ ili ’’šta je to?’’, u tekućem značenju te upitnosti.

  7. ikjasen kaže:

    Dekonstrukcija kao filozofska doktrina je sistem analize i kritike koja vodi ka razotkrivanju razlika između strukture i osnove značenja subjekta. Dekonstrukcija se javlja u mnogim oblastima nauke a prvenstveno u lingvistici, književnosti, arhitekturi i umjetnosti.

    Dekonstrukcija se prvi put pojavljuje u književnosti a sistem je razvio francuski filozof Žak Derida (Jacques Derrida) u svojim dekonstrukcijskim analizama zapadnih filozofa. U svojim analizama Derida pokazuje kako se književno djelo ne može posmatrati samo kao djelo jednog pisca nego kao rezultat konflikata unutar jedne kulturne sredine ili mišljenja. Dekonstrucijska djela u svom obliku prikazuju više mišljenja i značenja u jednom mahu koji su često u uzajamnom konfliktu i suprotnosti. Pri uporedbi dekonstrukcijskog i tradicionalnog djela mogu se primjetiti i otkriti koja mišljenja i suprotnosti su bili ignorisani u djelu nastalom tradicionalnom metodom stvaranja.

    Osnovna osobina dekonstrukcije je da u svojoj analizi upoređuje binarne suprotnosti (npr. muškost i ženskost, homoseksualnost i heteroseksualnost) te da umjesto opisivanja njihove rigidne kategorizacije prikaže koliko su takve suprotnosti u biti izmješane i koliko je nemoguće da se u potpunosti razdvoje. Cilj je da se prikaže da kategorije i kategorizacije ne postoje u apsolutnim i rigidnim značenjima.

    Dekonstrukcija je izuzetno kontraverzna doktrina u akademskom svijetu dok se u javnosti često upotrebljava kao primjer koliko su akademici i intelektualci neupućeni u životne stvarnosti. Bez obzira na to dekonstrukcija je nadasve moćna doktrina u filozofiji, književnosti i arhitekturi kao sistem za stvaranje kritike i teorije.

    http://bs.wikipedia.org/wiki/Dekonstrukcija

  8. ikjasen kaže:

    IN MEMORIAM prof. Nenada Mišćevića povodom Deridine smrti

    Prošlog je vikenda preminuo Žak Derida, jedan od najznačajnijih i najkontroverznijih suvremenih francuskih filozofa. Kako sam na njegovim predavanjima u Parizu prosjedio duže od dvije godine, i kako sam dugo pisao pod njegovim utjecajem, želio bih u ovoj kolumni ukratko iznijeti par svojih sjećanja. Pratio sam njegovo pisanje od početka sedamdesetih, a slušao ga kroz sedamdeset i treću i sedamdeset i osmu godinu. Derida kojeg se sjećam je četrdesetgodišnjak, šarmantan i uspješni profesor na elitnoj »Ecole normale«, okružen obožavateljima i obožavateljicama, te vjernim sljedbenicima iz najrazličitijih zemalja.
    Deridine je radove kod nas počela prevoditi grupa oko časopisa »Pitanja«, prije svega ekcentrični ali izvrsni prevoditelj Darko Kolibaš, koji je postavio standarde za prevođenje post-strukturalista kod nas. Stigli smo do Deride preko Heideggera i Gadamera. Derida je nasuprot ovoj dvojici nadilaženje metafizike prikazao mnogo de(kon)struktivnije, agresivnije, i pomalo bliže književnosti nego li tradicionalnoj nastavi filozofije. Uzmite klasični filozofski tekst, istražite metafore koje ovaj upotrebljava, i onda ih okrenite protiv autora i njegove navodne temeljne namjere. Igrajte se s latinskim, grčkim, njemačkim i francuskim, i pišite na granici između filozofije i poezije. Ova kombinacija revolucije, erudicije i poezije ponijela je mnoge mlade intelektualce. Tako sam i ja završio na njegovim predavanjima, iako mi je službeni mentor bio Paul Ricoeur, nekadašnji Deridin profesor, koji je s njime bio u vrlo lošim odnosima.

    Svečanost dekonstrukcije

    Derida je predavanja držao srijedom. Početkom godine dvorana bi bila dupkom puna. No, nije ga bilo lako pratiti; u tadašnjoj francuskoj maniri, čitao je brižljivo sročen tekst, punih sat i po, nekad i dva. Diskusije je bilo vrlo malo; cijelo je predavanje bilo poput rituala, svečanost dekonstrukcije. Naravno, do sredine polugodišta dvorana bi već bila napola prazna. Bilo je nešto stalnih slušatelja, sljedbenika koji su ga pratili desetljećima, poput nesretne Sare Koffman, koja je iznova svake godine zaljubljeno gutala svaku njegovu riječ. Znali smo pričati nakon predavanja, uvijek o Njemu. I tako sve dok jednog dana nije počinila samoubojstvo. Deridu pamtim kao izuzetno ljubaznog. Dosta smo pričali, bio je spreman objašnjavati i poučavati. I bio je jedan od rijetkih francuskih profesora koji bi otvoreno priznao da nešto ne zna; tada je to u Francuskoj, kao i kod nas, bila velika rijetkost, jer je profesor normalno bio sveznajući. Na primjer, kad sam se počeo zanimati za analitičku filozofiju, pitao sam ga što misli o tome. Rekao mi je da je polemizirao sa Searleom, ali da mi ne može bogzna što reći, jer se analitičarima nikad nije bavio. I ta me se skromnost bila tada duboko dojmila.

    Negativna iznenađenja

    Dvaput me negativno iznenadio. Pričali smo o jednom mladom Slovencu, koji se tada ni po čemu nije bio isticao. »Da, da«, rekao je Derida, »znam da mi on nije ostao vjeran«. Bio sam zapanjen: zar veliki filozof poput Derride pamti tko mu je od mladih studenata »vjeran« a tko »nevjeran« po raznim zemljama, velikim i malim! Drugi put sam zajedno s velikom grupom njemačkih studenata uletio u njegov niz o Heideggerovom shvaćanju umjetnosti. Tjednima je objašnjavao obične njemačke izraze. Konačno sam mu, u ime grupe, pokušao reći da su mnogi slušatelji Nijemci, koji su došli iz Njemačke samo radi njega, i da bi možda mogao preskočiti ta beskrajna objašnjenja. Odgovorio mi je: »Ja sam predavanja napisao dugo unaprijed, i nemam namjere promijeniti nije jednu jedinu riječ«. A učio nas je da tekst nije ni svetinja, ni danost, da je bit teksta stalna promjena i »podrugojačivanje«.
    U sedamdesetima, razdoblju intenzivnog političkog vrenja, Derida je po političkom (ne)angažmanu djelovao pomalo konzervativno. Dok je u filozofiji bio izuzetno revolucionaran i razarački, politički je bio mnogo oprezniji. Drugi su se njegovi kolege znali pojaviti na političkim sastancima i manifestacijama; jednog nas je dana ostarjeli Sartre bio počastio svojom prisutnošću. Foucault je uživao u neposrednom angažmanu, Deleuze nešto manje, ali ipak. Derida je od svih njih bio najviše akademska osoba, klasični profesor filozofije. Zanimljivo je da su se dvojica njegovih vrlo bliskih učenika, Nancy i Labarthe, mnogo kasnije bili angažirali u pomoći našim krajevima, tako da sam s njima održavao prilično redovite kontakte. Derrida se bio okrenuo nastavi u Sjedinjenim Državama. Nakon sedamdesetih više ga nisam susreo.

  9. ikjasen kaže:

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: