ISTOČNIK ZNANJA

Istocnik znanjaISTOČNIK ZNANJA
Sveti Jovan Damaskin
2006, ćirilica, tvrdi povez, 366 str., 21 cm

Delo velikog bogoslova iz VIII veka u kojem se iznose znanja o temeljnim pitanjima hrišćanstva. U „Filosofskim poglavljima“ daje se filosofski uvod u hrišćansko bogoslovlje, koji se uglavnom oslanja na Aristotela i delom na neoplatoničara Porfirija. Pisac deli filosofiju na teorijsku (bogoslovlje i prirodoslovlje) i praktičnu (etiku, ekonomiju i politiku), a zatim ispituje osnovne filosofske pojmove (biće, suština, priroda, ipostas, slučaj, rod,vrsta…). Poglavlje „Tačno izloženje pravoslavne vere“ predstavlja sistem dogmatskog učenja Pravoslavne Crkve u kojem se iznose učenja o Bogu, anđelima, demonima, dobru i zlu, prirodnom svetu, čoveku, Bogorodici, ikonama, slobodi, veri, svetim tajnama… Knjiga sadrži i prikaze o životu i delu Svetog Jovana Damaskina Panojotisa K. Hristua i Tedora N. Zisisa, kao i indekse mesta iz Svetog Pisma i važnijih imena.

Više informacija:  ISTOČNIK ZNANJA

8 Responses to ISTOČNIK ZNANJA

  1. ikjasen kaže:

    Sveti Jovan Damaskin – Istočnik znanja

    Desilo se, da sam se najpre prihvatio zadatka da izložim sam temelj naše vere sličnim dokazima ljudskog razuma. Sastavio sam neku teološku raspravu O božanskom jedinstvu i trojstvu za svoje učenike, koji su tražili ljudske i filozofske razloge i više želeli ono što se može razumeti, nego ono što se može samo rečima izricati. Govorili su da je suvušno iznositi reči koje se ne razumeju i da se ništa ne može verovati, ako se prethodno ne razume, pa da je smešno da neko propoveda drugima ono što ne može da shvati umom ni on sam ni oni koje poučava …

    Jednog dana dođe meni Alberih s nekoliko svojih učenika sa neprijateljskom namerom. Nakon nekoliko ljubaznih reči, reče da se čudi nečemu što je zapazio u onoj knjizi, naime, premda je Bog rodio Boga, te ne postoji nego jedan Bog, zašto ja ipak poričem da je Bog rodio samoga sebe? Odmah mu odgovorih: „Ako želite, to ću opravdati.“ – „Ne marimo“, reče on, „za ljudske razloge ni za naše mišljenje o tome, nego samo za reči koje imaju autoritet crkvenih otaca.“ Ja mu rekoh: „Prolistajte knjigu i naći ćete taj autoritet.“ Upravo je bila pri ruci ta knjiga koju je on doneo sa sobom. Otvorio sam je na mestu koje sam imao u pameti, a koje on nije poznavao jer je tražio samo ono što je meni imalo škoditi. Bila je božija volja da sam brzo naišao na ono što sam tražio. To je bio ovaj citat iz prve knjige (gl.1.) Avgustinovog dela O Trojstvu : “ Ko drži, da Bog ima moć da sam sebe rodi, taj je u zabludi utoliko više što takav nije samo Bog nego ni duhovno ni telesno stvorenje. Nema naime uopšte nikakve stvari koja bi samu sebe rađala“.

  2. ikjasen kaže:

    Jovan Damaskin (grč. Ἰωάννης Δαμασκήνος, lat. Iohannes Damascenus, oko 676–749) bio je znameniti sirijski monah i teolog iz 8. veka.

    Veliki sistematičar patrističkog učenja, pisao je protiv nestorijanaca, jakovita i manihejaca, a najvažniji polemički spis mu je uperen protiv ikonoboraca. Takođe, smatra se jednim od najvećih crkvenih pesnika.

    Jovan Damaskin je rođen je i odrastao u Damasku. Poreklom je iz bogate hrišćanske porodice, koja je živela pod islamskom vlašću u Damasku. Njegov otac bio je visoki finansijski činovnik u službi kalifata, a kasnije je i Jovan postao ministar na dvoru arapskog kalifa. Početkom 8. veka Jovan postoja monah u manastiru sv. Save (Mar Saba) kod Jerusalima, zatim sveštenik i teolog jerusalimske patrijaršije.

    Bio je veoma plodan crkveni pesnik; poznati su njegovi kanoni za praznike Hrista, Bogorodice i važnijih vizantijskih svetaca, uključujući i kanon ispevan u čast njegovog slavnog pesničkog prethodnika, Romana Slatkopojca. Njegova uloga je odlučujuća u formiranju Oktoiha, jedne od glavnih liturgijskih knjiga vizantijske crkve, a istovremeno i zbirke crkvenih pesma. Redaktor je kanona kao pesničke forme: skrativši ga na tri do četiri strofe (tropara), dao mu je konačnu strukturu. Takođe se okušao i u književnoj formi vizantijskog romana.

    Najverovatnije je umro u manastiru svetog Save Osvećenog (Mar Saba), jugoistočno od Jerusalima. Kao svetitelj cele crkve slavi se 4. decembra.

    U filozofiji se koristio eklektički platonskom i aristotelovskom terminologijom, kao oruđima za precizno izražavanje hrišćanske dogme. U teologiji je stvaralački sledovao sintezu velikih crkvenih otaca Aleksandrije i Kapadokije, zatim pseudo-Dionisija Areopagita i Maksima Ispovednika.

  3. ikjasen kaže:

    Dela

    Izvor znanja (Πηγὴ γνώσεως), u tri sveske:
    1) Dijalektika (filozofska poglavlja o terminologiji)
    2) O jeresima (opis i kritika jeresi)
    3) O pravoslavnoj veri (izlaganje biblijsko-patrističkog učenja).

    Sacra Parallela (Τὰ ἱερά), zbirka mudrih izreka rasprave sa nestorijancima, monofizitima, monotelitima, manihejcima besede protiv ikonoboraca, čija je argumentacija bila odlučujuća za celokupnu teologiju pristalica ikona.

    Pored teoloških spisa, pisao je i crkvene himne koje su još uvek u upotrebi u pravoslavnim manastirima širom sveta.

  4. ikjasen kaže:

    Sveti Jovan Damaskin – Istočnik znanja

    7. Ο onome što prethodi prirodom

    Ono dakle što prethodi prirodom jeste ono šta se uzi-
    ma u obzir zajedno sa nečim drugim ali (to drugo) ne uzima u
    obzir i koje skupa sa sobom uklanja ali ne biva uklonjeno,
    poput životinja, na primer, po svojoj prirodi prije čoveka.
    stoljeća. Jer ako bi nestalo živih bića i ne bi ih bilo, time
    nužno ne bi više bilo ni čoveka jer čovek je živo biće.
    Međutim, kada bi nestalo čoveka i ne bi ga bilo, moguće je
    da postoje životinje; postojao bi konj, pas i slično, što su
    životinje. I opet, ako se uzme u obzir čovek, uzeta je, svaka-
    ko, u obzir i životinja, jer čovek je životinja (= živo biće),
    a kada se uzme u obzir životinja, ne uzima se obavezno u
    obzir čovjek, već ili konj ili pas ili nešto od toga.
    Niti Petar, naime, po svojoj prirodi prethodi Pavlu,
    niti slovesno živo biće beslovesnome. Jer ako nestane Pe-
    tra i ne bude ga, postojaće Pavao; a kada uzimamo u obzir
    Pavla, ne uzimamo time u obzir i Petra; niti, pak, kada uzi-
    mamo u obzir Petra, uzimamo time u obzir i Pavla. Niti je,
    opet, Petar (nešto) više, odnosno, u većoj meri od Pavla
    čovek ili životinja, niti pak, Pavao od Petra. Međutim,
    postoji (neki) lek koji je zdraviji od (drugog) leka, i medi-
    cinska knjiga koja je bolja od druge (medicinske) knjige.

  5. ikjasen kaže:

    Sveti Jovan Damaskin – Istočnik znanja

    (3) 11. Ο jedinki (= nedeljivom)

    Ο jedinki može govoriti na četiri načina. jedinka
    (= nedeljivo) je, naime, ono šta se ne može preseći niti raz-
    deliti (na delove), poput, na primer (pojmovi) „tačka“,
    „sada“ ili „jedinica“, koji se nazivaju beskolikim (= besko-
    ličinskim). Nedeljivim se naziva i ono što je nepodeljivo,
    odnosno, ono što se teško da preseći, kao šta je dijamant i
    njemu slično. Jedinkom se naziva i vrsta koja se ne deli na
    druge vrste, odnosno, najvrsnija vrsta, kao št je čovek, konj
    i tome slično. Jedinkom se, međutim, uglavnom naziva ono
    što se ipak može podeliti, ali posle deobe ne zadržava
    prvobitnu vrstu; kao što se, na primer, Petar može pode-
    liti na dušu i telo, pa ipak ni duša nije (više) po sebi
    savršeni čovek ili savršeni Petar, niti opet telo. Ο toj
    jedinki govore filozofi, koja u vezi sa suštinom projavljuje ipostas.

  6. ikjasen kaže:

    SVETI JOVAN DAMASKIN – Istočnik znanja

    (TAČNO IZLOŽENjE PRAVOSLAVNE VERE)

    Dokazi da Bog postoji

    Da Bog, dakle, postoji, u to ne sumnjaju oni koji prihvataju Sveto pismo, odnosno Stari i Novi zavet, niti, pak. većina jelinskih spisatelja, jer je, kako rekosmo, znanje o Božijem postojanju prirodno u nama usađeno. Ali, pošto se poganstvo lukavoga đavola toliko osnažilo protiv čovečanske prirode, tako da neki dopadoše do najbeslovesnijeg, i od svih zala najgoreg, bezdana propasti, do toga da kažu da ne postoji Bog – a njihovo bezumlje pokazujući, svetovesiik David je rekao: Reče bezumnik u srcu svojem: nema Boga[1] – no učenici Gospodnji i apostoli, umudreni Presvetim Duhom. Njegovom silom i blagodaću činili su čudesa, i privlačnošću tih čuda su opčinjene ljude iz dubine neznanja izvlačili na svetlost bogopoznanja. Na isti način su i njihovi naslednici po blagodati i dostojanstvu, odnosno pastiri n učitelji, primajući prosvećujuću blagodat Svetog Duha. silom čuda i rečima blagodati, one u mraku prosvećivali a zabludele vraćali ka Hristu. Mi, međutim, koji ne primismo ni blagodat tvorenja čudesa niti blagodat poučavanja [jer svojom privrženošću uživanjima učinismo sebe nedostojnima], iznesimo nešto od onoga što nam je predato od strane tumača blagodati, raspravljajući o tome, prizivajući Oca i Sina i Duha Svetoga.

    Sva bića su ili stvorena (tvarna) ili nestvorena (netvarna). Ukoliko su, naravno, tvarna, ona su svakako i promenjiva; jer sve ono čije je biće nastalo iz promene, svakako da je promeni i podložno, bilo propadanjem bilo promenom po sopstvenom proizvoljenju. A netvaria bića, sledujući toj logici, svakako su i nepromenjiva: jer u koga je biće u drugačijem stanju, u njega je način postojanja drugačiji. Odnosno drugačijih je svojstava. I ko se neće složiti sa tim da se sva bića, dostupna našim čulima, pa čak i anđeli, menjaju i preobražavaju i kreću na razne načine? Neveštastvena bića, mislim na anđele, duše i demone, po svojoj volji napreduju u dobru ili se od dobra udaljuju, gde se kretanje povećava i smanjuje; dok se ostala bića menjaju rađanjem i propadanjem te porastom i smanjivanjem kao i promenom svoje kakvoće i kretanjem u prostoru. Promenjiva bića su, prema tome, zaista i tvarna. A tvarna bića je, svakako, neko stvorio. No, tvorac mora biti nestvoren, jer ako je i on stvoren, zacelo da ga je neko stvorio, dok ne dospemo tako do nečega što je nestvoreno. Budući, dakle, nestvoren, tvorac je i nepromeljiv. A to nestvoreno je šta drugo ako ne Bog?

    Ali i samo sabiranje i održavanje tvorevine, kao i upravljanje njome, uči nas da postoji Bog koji je postavio i utvrđuje i održava sve postojeće i koji večno promišlja o svemu; jer kako bi protivpoložne prirode,[2] odnosno, vatra i voda, vazduh i zemlja, sačinjavajući jedan svet, bile u uzajamnoj harmoniji i ostajale nerazdeljive, ako ih nije nekakva svemoguća sila udružila i drži zauvek nerazdeljivima?

    Šta je to što je ustrojilo sve ono što je nebesko i zemaljsko, sve što je u vazduhu i sve što živi u vodi; a naročito ono što je postojalo pre toga, odnosno, nebo i zemlju i vazduh, kao i elemente vatre i vode? Ko je sve to smešao i razdelio? Šta je to što je sve to pokrenulo i što upravlja tom neprestanom i nesmetanom kretnjom? Nije li to. dakle, njihov tvorac i onaj koji je svemu utkao njegovo predodređenje, prema kome se sve kreće i upravlja? A ko je tvorac svega toga? Nije li to Onaj ko je sve to sazdao i priveo u biće? Jer takvu silu nećemo pripisati pukom slučaju. Čak i ako je nastajanje stvar slučaja, čije delo je ustrojavanje sveta? Pa i to, ako nam se čini ispravnim, pripišimo slučaju, ali ko je taj koji to održava i čuva saglasno sa njegovim prvobitnim predodređenjem? Svakako neko drugi a ne slučaj. A to je ko drugi ako ne Bog?[3]

  7. ikjasen kaže:

    Sveti Jovan Damaskin: O Zakonu Božijem i zakonu grehovnom

    („Tačno izloženje Pravoslavne vere“, knjiga IV, glava XXII)

    Božanstvo je – dobro i predobro; takva je i volja Njegova. Jer ono, što Bog želi je – dobro. Zakon je zapovest, koja uči tome, da bi mi, prebivajući u njemu, bili u svetlosti; narušavanje zapovesti jeste greh. Greh proishodi od predloga satane i našeg, neprinuđenog i dobrovoljnog primanja. Tako se i greh naziva zakonom.

    I tako, zakon Božiji, ulazeći u naš um, privlači ga u sebe i budi našu savest. A naša savest se naziva takođe i zakonom uma našega. (Sa druge strane) predlog lukavog, t.j. zakon greha, ulazeći u delove našeg tela, kroz njega deluje na nas.

    Jer, jednom prestupivši proizvoljno zakon Božiji i podavši se predlogu lukavoga, mi tom predlogu otkrivamo pristup (k nama), predavši na taj način, sami sebe grehu. Od tada se naše telo (već) lako uvlači u greh. Zato upokojivši se u našem telu, zadah i osećanje greha, t.j. pohota i čulno zadovoljstvo, nazivaju se zakonom u članovima našeg tela.

    Zakon uma mog, t.j. savest, saoseća sa zakonom Božijem, t.j. zapovestima i želi ih. Zakon greha, t.j. predlog kroz zakon, koji se nalazi u udovima, ili kroz pohotu, čulnu sklonost i pokret i kroz nerazumni deo duše, protivi se zakonu uma mojega, t.j. savesti i iako ja želim zakon Božiji i ljubim (ga), a greh ne želim, porobljava me posredstvom mešanja (sa udovima mog tela) i korz prijatnost zadovoljstva, kroz telesnu pohotu i kroz nerazumni deo duše, kako rekoh, laska mi i ubeđuje me da se učinim robom greha.

    Ali nemoći zakona, pošto je bio nemoćan kroz zakon tela, Bog je Sina Svog poslao u obličju tela grehovnog (Rim. 8:33). Jer, On je primio telo, ali bez greha; osudio je greh u telu, da se opravdanje zakona ispunjava, ne po onima koji žive po telu, nego po duhu (Rim. 8:4). Jer Duh nam pomaže u nemoćima našim (Rim. 8:26) i daje silu zakona uma našeg protiv zakona, koji se nalazi u udovima našim. (Tako upravo ima smisao ova izreka): “jer ne znamo za šta ćemo se moliti kao što treba, nego Sam Duh moli se za nas uzdisanjem neiskazanim“, t.j. uči nas, o čemu treba da se molimo.

    Zato je nemoguće da ispunimo zapovesti Gospodnje, osim molitvom i trpljenjem.

  8. ikjasen kaže:

    Sveti Jovan Damaskin: Zašto je Bog, unapred znajući sve, stvorio one, koji greše i ne kaju se?

    Bog, po blagosti Svojoj, privodi iz nebića u biće, sve postojeće i o onome, što će biti, ima predznanje. I tako, ako oni koji greše, ne bi u budućnosti dobili postojanje, onda se oni ne bi mogli učiniti zlima, (a zato) o njima ne bi bilo predznanja. Jer se viđenje odnosi ka onome, šta jeste; a predznanje – prema onome, što će neizmenjivo da se desi.

    Ali, u početku – postojanje (uopšte), a zatim već – postojanje dobra ili zla. Ako bi za one, koji bi po blagosti Božijoj, dobili postojanje u budućnosti, to poslužilo kao prepreka za dobijanje postojanja, (uslov) što će se oni, po sopstvenoj želji, učiniti zlima, bi onda značio da bi zlo pobedilo blagost Božiju.

    Jer sve što Bog stvara, stvara dobrim; svaki po sopstvenom proizvoljenju, izboru, biva dobar ili zao. Iako, čak i Gospod govori: „Bolje bi mu bilo da se nije rodio onaj čovek“ (Mk. 14:21), to On govori, ne poricajući Svoje sopstveno stvorenje, već zlo, koje je izniklo u Njegovoj tvorevini, kao posledica njenog sopstvenog izbora i lenjosti. Jer lenjost njene sopstvene volje je učinila za nju nekorisnim, dobro delo Tvorca.

    Tako, ako neko, kome su povereni od cara bogatstvo i vlast, upotrebi to protiv svog dobročinitelja, to će ga car, nakon što ga smiri, pravedno kazniti, ako uvidi, da će on do kraja da ostane veran svojim vlastoljubivim zamislima.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: